,,Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак стоји чврсто као на Дрини ћуприја“ (Иво Андрић). Управо овом реченицом, посебног значења, великог Нобеловца, почећемо нашу малу причу о њима – светским а опет нашим, великим филозофима живота, љубави, природе .....и....човека – ИвуАндрићу и Јовану Дучићу.
Наша прича почиње жељом да оно о чему читамо, слушамо и учимо из дела ових писаца, то и доживимо, баш тамо где прича почиње и.....где се, наравно, не завршава, јер је поклоњена свету и свима који уживају у магији речи великана какви су били Андрић и Дучић. И баш са намером, у години 2022. и месецу обележавања јубилеја рођења Ива Андрића, октобру, али и у сусрет месецу када је свет препознао себе у свевременим речима овог мислиоца – децембру, одлучисмо да кренемо у походе просторима који су били извор и инспирација славном Андрићу.
Тако се, једног дивног преподнева, одморисмо у Вишеграду,,са ове стране Дрине“, исте оне која је у мислима деветогодишњег дечака делила свет на ону половину у којој су остали сви, који су били његово све, у селу Соколовићи и ону другу половину где је био сам, у туђем свету, чувајући слику коју је створио у својој глави, слику моста који је требало да споји све што је тада изгледало неспојиво: две обале, али и две половине на које се срце ,,исцепало“ када је скелом прешао преко ове реке. Тако је, иста ова Дрина, нама тако чаробна својом модрозеленом до модроплаве боје, обасјана сунцем које се стидљиво помаљало иза брда, а опет тако немирна и дубока, баш такву пругу која никада неће моћи да зацели, преко дечијег срца урезала. Јавни час, баш на ,,ћуприји“ за коју је цео свет чуо, али многи нису имали прилике да је виде, учинио је да на посебан начин доживимо животну причу великог везира Мехмед-паше Соколовића. Сваки стуб ове ,,ћуприје“као да сведочи о по једној години живота проведеној у овом крају у који се, када је силом одведен, никада више није вратио.
Чинило нам се да путујемо кроз време. Могли смо да осетимо да нам друштво прави и забавља нас својом занесеношћу и храброшћу заљубљени Ћоркан, ходајући ивицом моста, да нас са оног свог прозорчића из своје собице посматра Лотика док води, без речи, озбиљне разговоре са својом најбољом саговорницом – Дрином, која ће све њене тајне сачувати дубоко у себи. Путујући кроз време, слушајући приче, читајући одломке, учинило нам се као да је Дрина управо у Андрићу пронашла најбољег гласника кроз чије ће приче послати у свет поруку о недаћама са којима се човек у природи сусреће, борећи се да их премости. ,,Ћуприја“ преко Дрине то и сведочи, али Андрићево дело сведочи и о још тежим недаћама, оним које човек чини другом човеку, не схватајући да је живот дар у коме треба свако да ужива. Управо о томе сведочи и прича о великом човеку – Мехмеду у свету малих људи. Он због таквих целог живота носи рану која не може да зарасте борећи се са оним што је био и оним што јесте.
Други део овог несвакидашњег наставног дана био је истраживачки рад о причама које крије Андрић град, и као туристичка атракција, али и као верна слика српске историје, традиције, обичаја, великих умова из света науке, књижевности, културе. Дефинитивно, Вишеград смо доживели као велику раскрсницу. Од ње сваки пут води у свет, а опет све остаје ту, сведочећи ко смо били, ко смо и шта не смемо заборавити да бисмо то и остали. Само тако све има смисла, па и ово наше путовање и учење путујући.
Ни слутили нисмо да је ово тек почетак необичне наставе која је садржајно део наставног програма, али животно...то је речима неописиво искуство и доживљај. Требало је видети још много тога, тамо, ,,са друге стране Дрине“. А тамо....
Љубазност, срдачност, добродошлица. Укратко – Требиње. Толико топлине је око нас да се прохладно вече није ни осетило као такво. Ново јутро донело је припреме за несвакидашњу авантуру трагања: за знањем, информацијама, лепотом овог градића где се на сваком кораку, баш као и у сваком тренутку у ваздуху осећа то нешто наше, заједничко,
оно што нам је као несвакидашњу нит која нас повезује свима нама даривао и живот, и порекло, и историја и традиција и Јован Дучић. Чудно је то колико је књига, чак и само стих довољан да нас покрене, поведе на пут у лепоту која се може речима исказати али је прави доживљај тек када се све то оком забележи. Тако је и нас повео Јован Дучић у Требиње, својим стиховима. Платани, њихов шум, страстан и чудан, осећао се док смо у пратњи локалног водича – домаћина, попут сувенира, на дар добили приче о Дучићевом животу. Схватили смо да је у Требињу на сваком кораку Дучић: и на тргу, и у парку и у старом граду и крај Требишњице... Музеј Херцеговине је посебна књига српске историје, културе, традиције...Сваки мост сведок једног времена, има своју причу а све се повезују у једну, причу о животу. Круна нашег трагања за овим непроцењивим благом у Требињу била је Херцеговачка Грачаница и живописни залазак сунца који је баш са тог места, вероватно и очарао ЈованаДучића. То ,,бакрено небо које распаљено сија, река која црвени од вечерњег жара, подмукли пожар као да избија из црне шуме старих четинара“ учинило је да постанемо део импресионистичког доживљаја природе и утиска који је она на њега оставила, али ништа мање и на нас. И како је одмицао дан, долазак вечери донео је неку сету због сутрашњег повратка кући, али и задовољство што смо не само учили о овим писцима и њиховим делима традиционално, у кабинету, већ смо постали део те приче, повезујући мноштво нових сазнања а визуелни доживљај је сигурно нешто што ће заувек остати у нама.
Наравно, трећи дан и повратак у Врњачку Бању, значио је и незаобилазну посету манастира Тврдош. Уз причу монаха овога манастира, пропутовали смо крз време, кроз историју и задужбинарство династије Немањића. Схватили смо лепоту спознања и неговања личног идентитета, али и важност и вредност толеранције и поштовања туђих вредности. ,,Породица је та која вас васпитава, а наставници су ти који вас уче и дају вам знања неопходна за живот из различитих области“, речи су којима нас је монаштво манастира испратило. Управо тако, последњу лекцију на овом путовању имали смо у националном парку ,,Тјентиште“. Свуда су трагови онога што је српски народ прошао на овим просторима, највише трагова рата. И то не једног, нажалост.
Незаобилазна станица и у повратку, као и у одласку, био је Вишеград. Никада доста погледа на Дрину, на ,,ћуприју“. Уосталом, баш ту је све и почело, и за Бајицу, и за Мехмеда, и за Андрића, али и за нас, посебан доживљај писане речи.
Тек сада можемо рећи да смо разумели на прави начин Андрићеве речи приликом доделе Нобелове награде, тог 10.децембра 1961.године, о томе шта значи бити човек:
,,Бити човек, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек“
